De derde Heilige Cunerabedevaart

 

De derde Heilige Cunerabedevaart

12 juni 2025

          

     

      Zeventien eeuwen hebben de herinnering aan Heilige Cunera, een van de eerste grote Nederlandse heiligen, niet kunnen uitwissen. Sterker nog, deze maand vond alweer de derde editie plaats van de hernieuwde jaarlijkse bedevaart ter ere van Cunera, in het zeer oude stadje Rhenen, waar de heilige leefde en de marteldood stierf. Vele katholieken verzamelden zich op haar feestdag, 12 juni, in de grote kerk van Rhenen, die ondanks de protestantse overname altijd de naam “Cunerakerk” is blijven dragen, een illustratie van de sterke band tussen Cunera en de inwoners van de streek. 

     

     De processie gaat langs een deel van de eeuwenoude pelgrimsroute en leidt naar de grafheuvel waar koning Radboud Cunera liet begraven, nadat ze door de jaloerse koningin werd gewurgd. 

     Op deze grafheuvel, waarop 12 bomen staan ter ere van de apostelen, werd door pater Knudsen een korte rede gehouden, waarna de litanie van St. Cunera gebeden werd. 

    

     Op de draagbaar wordt een middeleeuws beeld van St. Cunera meegedragen, welke thuishoort in de Sint-Lambertuskerk in Vorstenbosch, ons welwillend in bruikleen afgestaan door pastoor Aarden. 

     Erbij hoort een eerstegraads reliek van Cunera zelf. Eenmaal terug in de kerk gaf pater Knudsen de aanwezigen de zegen met deze reliek. Ook aanwezig was een icoon van St. Cunera, gemaakt door een van de aanwezigen, dat niet zou misstaan in elke oosterse kerk.

   Daarna werd de heilige mis opgedragen in de Cunerakerk, volgens de Tridentijnse ritus, om zo dicht mogelijk te komen bij de liturgie die pelgrims door de eeuwen heen in Rhenen gevierd hebben.

     Het bijzondere is dat de Cunerakerk nog beschikt over een van de weinige overgebleven doksalen in Nederland, een afscheiding tussen priesterkoor en middenschip, wat extra nadruk legt op de glorie van de Werkelijke Tegenwoordigheid van Christus in de Eucharistie.

     De zang werd weer prachtig verzorgd door Cantores Sancti Gregorii, die de muziek opluisterden met middeleeuwse instrumenten. We danken kardinaal Willem Eijk voor zijn toestemming en waardering voor onze bedevaart, pastoor Meneses voor de gastvrijheid in zijn parochie, de beheerders van de Cunerakerk en alle anderen die geholpen hebben de bedevaart weer tot een succes te maken. 

* * * * *

     Deze bedevaart ter ere van Heilige Cunera is een particulier initiatief om de aandacht voor grote Nederlandse heiligen nieuw leven in te blazen. Het is onze intentie deze bedevaart jaarlijks op 12 juni te doen plaatsvinden.

    

* * * * *

Bidt dan, Cunera, bid,

Bidt voor ons, Maeght van Rhenen,

En krijgt ons weer ’t bezit

Van ’t geen ons is verdwenen.

Korte levensbeschrijving van Heilige Cunera

Heilige Cunera was een van de maagden die met de heilige Ursula op bedevaart naar Rome trok. Op de terugweg werden ze bij Keulen vermoord door de Hunnen. Cunera echter werd gered door koning Radboud van Rhenen, die haar onder zijn mantel verborg. In Rhenen werd zij zeer geliefd, zowel aan het koninklijk hof, als onder de armen die zij dagelijks eten bracht. Zelf leefde ze vrijwillig in armoe, biddend en vastend.

De koningin werd echter jaloers en beraamde met haar kamenier een plan om Cunera om het leven te brengen. Toen de koning afwezig was, wurgden zij haar met een sluier. Volgens een oude beschrijving “stond Cunera als een lam, dat ter dood wordt geleid, en beval haar ziel in Gods handen.” Ze begroeven het lichaam in de paardenstal.

Toen de koning thuis kwam, zei ze dat Cunera vertrokken was. De knechten wilden de paarden in de stal brengen maar die weigerden binnen te gaan. Ze zagen in de stal een kruis van brandende toortsen. Toen de koning dit met eigen ogen kwam aanschouwen, liet hij de aarde opgraven en vond daar het lichaam van Cunera met de wurgdoek nog om de hals. Hij liet zijn gemalin voor straf zo ernstig geselen dat zij krankzinnig werd en zich van een berg wierp. De kamenier werd verbrand.

Toen de heilige bisschop Sint Willebrord op een van zijn reizen langs Rhenen kwam, verzochten de inwoners hem het lichaam van Cunera te verheffen. Hij vond haar lichaam, dat een zoete geur verspreidde, met de sluier nog om de hals. Sint Willebrord verhief haar heilig lichaam en bepaalde 12 juni als haar feestdag. En hij gaf een aflaat aan hen die haar bezochten en hun offeranden brachten.

Heilige Cunera is een van Nederlands grootste heiligen. Haar verering kwam al in de vroege Middeleeuwen op gang. De vele bedevaarten naar Rhenen gingen gepaard met talloze wonderen. Haar leven en sterven wekt ook in onze tijd bij velen nog bewondering en devotie.

* * * * *

M O D I C U M

 

JOŠ  MALO

Homilija o Uzašašću Gospodinovom

   

Modicum et jam non videbitis me,

et iterum modicum et videbitis me,

quia vado ad Patrem..

 

Ivan 16,16

  

Nakon pjevanja Evanđelja upravo smo svjedočili gašenju pashalne svijeće, koja simbolizira Kristovo Uzašašće Ocu, četrdeset dana nakon Uskrsnuća. Neke slike prikazuju scenu Uzašašća, pokazujući nam apostole kako gledaju prema gore, gdje ponekad vidimo cijeli Gospodinov lik, a ponekad samo Njegova stopala; na drugima je kao da smo vidjeli ono što je Gospodin vidio dok se uzdizao, odnosno svoja stopala i dalje dolje udubljena lica apostola. To su dvije različite perspektive istog prizora i upravo na toj različitoj perspektivi želio bih se s vama zaustaviti dok razmišljamo o otajstvu Uzašašća.

 

     Razlog zašto vjerujem da meditacija o ovoj temi može biti duhovno korisna jest taj što sva stvarnost, u nepromjenjivoj Božjoj Vječnosti i u frenetičnom nastajanju vremena, otkriva Božanski Red koji ujedinjuje Oca Stvoritelja sa stvorenjima, Sina Otkupitelja s otkupljenima i Duha Posvetitelja s posvećenim vjernicima. I ovo divno ispreplitanje između nadnaravnih i zemaljskih stvari, između duha i tijela, definitivno je uspostavljeno Utjelovljenjem Druge Osobe Presvetog Trojstva, koja u Gospodinu našem Isusu Kristu vidi ljudsku prirodu i božansku prirodu ujedinjene u ispunjenju Otkupljenja. Krist Čovjek posreduje za grešne ljude, Krist Bog prinosi se Ocu da beskonačno popravi beskonačne prijestupe protiv beskonačnog Božjeg Veličanstva. Ne možemo zamisliti Otkupljenje bez Utjelovljenja, niti Utjelovljenje bez Ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu. I upravo to savršenstvo naše Svete Vjere nesumnjivo pokazuje da je božanska: samo Bog koji je Ljubav (1 Ivanova 4,16) može zamisliti ludost utjelovljenja Samoga Sebe kako bi otkupio upravo stvorenje koje se pobunilo protiv Njega. Samo utjelovljeni Bog može se udostojiti ostati među Svojima, četrdeset dana nakon uskrsnuća, odgađajući Svoj tjelesni povratak u slavu Neba.

     Razmišljamo o Uzašašću odozdo poput učenika, i vidimo Gospodina kako odlazi nakon što je obećao apostolima slanje Duha Svetoga, koji će planuti u Cenakulu za deset dana. Vidimo Njegova stopala, tkanine haljine i oblake koji se otvaraju kako bi otkrili nebeski dvor. Uzašašće smatramo trenutkom odvajanja i lišavanja, jer vidimo Gospodina kako se uzdiže i napušta ovaj svijet u nekoj vrsti duge zagrade između Njegova odlaska i Njegovog slavnog povratka na kraju vremena. Vidimo sebe kao borce u dugom i iscrpljujućem ratu, u kojem smo ostali bez Kralja i sa slabim ili čak izdajničkim generalima. Mi smo poput Židova koje je Mojsije ostavio podno Sinaja, uz iskušenje da sagrade zlatno tele.

 

     Umjesto toga, trebali bismo znati kako gledati na Uzašašće odozgo, kako je to Gospodin vidio: apostoli postaju sve manji i manji, njihove crte lica sve nejasnije, dok se blistavo svjetlo Raja približava nad nama, a hvale anđeoskih zborova postaju jasnije; dok se vrata nebeskog Jeruzalema otvaraju ne samo za Kralja kraljeva, već i za svete duše Starog Zakona, oslobođene iz Limba na Uskrsnu večer. Uzašašće bismo trebali smatrati nužnom pretpostavkom Pedesetnice, a Pedesetnicu neizostavnim sredstvom Milosti koje nas priprema za borbu, pobjedu i zasluživanje palme pobjede. Odsutnost našeg Kralja i Gospodina daje nam priliku da Mu svjedočimo o svojoj vjernosti: ne kada On pobjeđuje i trijumfira nad svojim neprijateljima; već kada Ga svi, čak i Njegovi generali, izdaju i pređu protivniku. I baš kao što je i  među Židovima bilo onih koji su znali kako čekati Mojsijev povratak s pločama Zakona a bez da se klanjaju mrtvim idolima, tako – i još više – u Crkvi je bilo, još uvijek ima i uvijek će biti onih koji imaju na umu riječi Spasitelja: Još malo i više me nećete vidjeti; još malo i opet ćete me vidjeti jer idem k Ocu. (Iv 16,16). Još malo i opet ćete me vidjeti; nećete znati ni dana ni časa jer će Gospodar doći kao tat u noći, kao Zaručnik kojega čekaju mudre djevice.

 

     Dragi vjernici, trebali bismo shvatiti da smo mi ti koji moramo dosegnuti Gospodina na Nebu, jer je to naša istinska Domovina: Quæ sursum sunt quærite, (Što se podrazumijeva pod tim), Božanski Učitelj nam je rekao: Ako ste dakle uskrsnuli s Kristom, tražite ono što je gore, gdje Krist sjedi zdesna Bogu; mislite na ono što je gore, a ne na ono što je na zemlji. (Kol 3,1-2). U tom svjetlu, ljudske slučajnosti dobivaju svoju pravednu težinu, jer se vraćaju onome κόσμος čiji je Gospodin pravi i apsolutni Pantokrator, Gospodar svega, Vladar vremena i povijesti. Instaurare omnia in Christo (Sjediniti sve u Kristu) (Ef 1,10) znači upravo to: sažeti, vratiti se na sam početak, prepoznati Gospodstvo Kristovo. I stoga, biti sposoban čitati Božansko obećanje Non prævalebunt (Neće nadvladati) (Mt 16, 18) u posviješćenosti oboga, i Križa i Uskrsnuća, kao nužne bitke ali i permanentne pobjede.

 

     Ako shvatimo da su zemaljski događaji koji uključuju cijelo čovječanstvo i svakoga od nas pojedinačno neraskidivo isprepleteni s Božjom vječnošću; ako shvatimo da naša Vjera nije ljudski i imanentni odgovor na potrebu za vjerovanjem, već povjerljivo i svjesno prianjanje uz savršeno djelo Boga koji nas želi spašene i svete; ako Uzašašće promatramo kao ogledalo slavnog povratka Rex tremendæ majestatis (Kralja neizmjernog veličanstva) za Posljednjeg Sudu, tada također shvaćamo da je to zaista modicum (maleno), kratko vrijeme.

I s teološkom Nadom u Božju pomoć, mi se možemo suočiti s ovom parentezom, sa ovim malo, s obnovljenom snagom.

 

     Dragi vjernici, znamo da su ovo teški dani: nedavni događaji, smrt Jorgea Bergoglia, sazivanje Konklave, izbor Pape Lava dolaze u vrijeme kada smo iscrpljeni desetljetnom krizom, s posljednjim strašnim godinama uzurpacije, hereza, skandala i otpadništva gotovo cijele katoličke hijerarhije. Ovim događajima pridodani su globalistički puč, sve očitije neprijateljstvo svjetskih vladara prema onima kojima vladaju i prijeteća uspostava tiranije Novog Svjetskog Poretka s njegovom đavolskom agendom. Svi smo umorni i iscrpljeni.

Umorni od borbe protiv očitih laži koje se predstavljaju kao istina. Umorni od opravdavanja očitog, kada cijeli sustav širi apsurd. Umorni od toga da se moramo braniti od onih koji bi nam umjesto toga trebali pomoći. Umorni od toga da se moramo štititi od liječnika koji nas nastoje otrovati, od sudaca koji gledaju zatvoriti poštene dok oslobađaju kriminalce, od učitelja koji uče zablude, od svećenika i biskupa koji šire herezu i nemoral. Nismo stvoreni za to: nije na stadu da zapovijeda pastirima, nije na učeniku da podučava učitelju, na pacijentu da daje lekcije liječniku. To je i razlog zašto autoritet postoji: kako bi kao zamjenski izraz jedinog autoriteta Isusa Krista, Kralja i Pontifa, mogao vladati radi ostvarenja Dobra, a ne da uništi instituciju unutar koje se taj autoritet vrši niti da rastjera njezine članove.

 

     Naš umor, naša gorčina zbog toga što vidimo da su prilike koje nam Providnost nudi bivaju tako često osujećene, iscrpljenost i premorenost stresnim bitkama s podmuklim neprijateljem bez valjanih saveznika: sve je to dio vremena kušnje. To je naš križ, križ koji je Gospodin mudro kalibrirao tako da ga Njegovom milošću možemo nositi do kraja, individualni i kolektivni križ koji nijedna zemaljska sila nikada neće moći promijeniti ili izbrisati. To je križ koji Crkva mora prihvatiti, jer je to jedina nada – spes unica – (jedinstvena nada) izaći kao pobjednik iz ove epohalne bitke: bez passio Ecclesiæ (muke Crkve) nemoguće je da Mistično Tijelo trijumfira sa svojom Božanskom Glavom. Tako ni mir, ni sklad, ni blagostanje nikada neće biti mogući tamo gdje ljudske nade nisu utemeljene na poštivanju Svetog Božjeg Zakona i gdje ne priznaju Univerzalno Gospodstvo Isusa Krista.

 

     Nije na nama – ni na kome od nas – da pružamo obična rješenja u potpuno jedinstvenim i izvanrednim okolnostima. Od nas se traži – i ovdje je mudrost regula Fidei (pravilo vjere) dolazi nam u pomoć – da ne mijenjamo ništa od onoga što je sâm Gospodin dao za nauk Crkvi i to što je Crkva nama vjerno prenijela. Nastavak vjerovanja u ono što su vjerovali naši očevi neće nas lišiti vječne slave, samo zato što odbacujemo novine uvedene od strane lažnih pastira i plaćenika. Na dan posebnog Suda u trenutku naše smrti i na dan Sveopćeg Suda na kraju vremena nećemo biti suđeni na temelju Amoris Lætitia ili Nostra Ætate, nego na temelju Evanđelja. 

Stoga živimo svaki trenutak svog života znajući da je ovo veliko vrijeme kušnje; i da što bitka žešće bjesni, to će nam Gospodin više umnožiti milosti koje nam svakako daje kako bismo se borili i pobijedili. I ako je istina da je Gospodin sada i tjelesno na Nebu, jednako je istina da je htio dati Svojima moć da Ga oni i dalje čine prisutnim u Presvetom Oltarskom Sakramentu.

 

     Svaki tabernakul, ma koliko napušten i zanemaren ljudskom ludošću, vraća u ovu dolinu suza slavu Neba, klanjanje Anđela i Svetaca, Stvarnu Prisutnost Utjelovljenog Boga. Istina je: plamen Pashalne Svijeće može se ugasiti, ali plamen crvene svetilišne svjetiljke koja časti euharistijskog Kralja ostaje živ i gori. Neka zasja i plamen Ljubavi koji gori u svakome od nas, kako bi naša duša bila što manje nedostojna postati prebivalištem Presvetog Trojstva. I neka tako bude.

 

      + Carlo Maria Viganò, Nadbiskup

   

29. svibnja MXXXV

u Ascensione Domini

Kontrola štete za materijalnog heretika

 

Tradicionalno učiteljstvo Katoličke crkve navelo je devet načina na koje se može biti suučesnik u tuđem grijehu:

1. Zastupanjem
2. Preporukom
3. Pristankom
4. Provokacijom
5. Pohvalom ili laskanjem
6. Prikrivanjem
7. Sudjelovanjem
8. Šutnjom
9. Obranom učinjenog zla.

U tradicionalnom katoličkom moralu, obično primjenjujemo gore navedeno na pitanja seksualnosti, tračeva ili financija. I trebali bismo.

Ali jesmo li ikada razmišljali o tome što znači prikrivati ​​tuđu herezu pod izlikom "pridavanja koristi zbog sumnji" pogrešci "katoličkom" naučavanju?

Sveti Toma Akvinski uči da je hereza „svako odstupanje od ispravnosti katoličke vjere“ i to je jedan od apsolutno najgorih grijeha koje katolik može počiniti. Istina, gore navedeno je definicija materijalne hereze, a ne formalne hereze. Ali previše tradicionalističkih svećenika i online katoličkih influencera koji danas žive vjeruje da mogu ignorirati bilo kojeg materijalnog heretika u pretpostavljenoj hijerarhiji sve dok nikada nije prošao formalno kanonsko suđenje.

To je izuzetno opasno za njihove duše. Opet, ako je hereza „bilo koje odstupanje od ispravnosti katoličke vjere“, onda bi to očito uključivalo i herezu religijskog indiferentizma (učenje da se čovjek može spasiti u svim religijama). Srećom, malo mojih čitatelja ovdje bi promoviralo sveprisutnu herezu takozvanog „ekumenizma“. Niti bi to učinili mnogi tradicionalni influenceri na internetu.

Međutim, u potonjoj kategoriji postoje ljudi koji rade na sanaciji štete za još jednog ozloglašenog i javnog heretika (s pretpostavkom da bi mogli napraviti još 180° u svojim učenjima u jednoj godini). Ali trebali bi pažljivo primijeniti gore navedene načine sudjelovanja u grijehu na vlastitu definiciju hereze sv. Tome. To jest, kombinirajte gore navedena dva aspekta katoličke vjere i imamo ovo: Krivi ste za materijalnu herezu čak i time što radite na sanaciji štete za materijalnog heretika za kojeg znate da promiče zabludu - čak i bez formalnog kanonskog suđenja.

Zašto? Zato što biti običan suučesnik u herezi 2025. godine bi moglo izgledati ovako:

1. Savjetovanjem online učenika da sluša heretika koji zna pjevati na latinskom.
2. Zapovijedanjem drugome da "da još jednu priliku" heretiku u raskošnoj odjeći.
3. Pristankom na učenje heretika (formalnog - ili čak materijalnog.)
4. Provokacijom ignorirati grešku jer i on govori „neku istinu“.
5. Pohvalom ili laskanjem dobra koje čini, a pritom ignorirati štetu koju čini.
6. Prikrivanjem pogrešaka u korist isticanja heretikovog dobrog liturgijskog ukusa.
7. Sudjelovanjem u njegovoj herezi, ponovno—formalno ili čak materijalno.
8. Šutnjom dok imaš dužnost (pa čak i sposobnost) osuđivanja raznih pogrešaka.
9. Braneći već učinjeno zlo jer želiš dati materijalnom heretiku „još jednu priliku“.

Sada, dodajte treću Magisterijalnu činjenicu: Sveti Toma uči da pridržavanje čak i jedne hereze uništava cijeli dar nadnaravne vjere u nečijoj duši. To znači da je obrana heretika (čak i iz razloga poput "poslušnosti" ili "davanja koristi zbog sumnje") ravna iskopavanju očiju vlastite duše. Zašto? Opet, zato što vas obrana heretika (čak i ako je materijalni za kojega vi želite pretpostaviti da sve najbolje) čini suučesnikom u tom grijehu materijalne hereze. To je posebno istinito ako ste javni katolik. (A pod "javnim" mislim ne samo na online laika-katolika, već čak i na župnika ili lokalnog biskupa.)

Čak i šutnja pred javnim heretikom čini javnog katolika (čak i onoga koji bi se inače zauzeo za istinu da mu je manje vlastitih interesa u pitanju) suučesnikom u heretikovom grijehu. To je istina ako se suzdrži od progovaranja, a da ne spominjemo koliko ih u Trad Inc. pokušava u potpunosti "obraniti učinjeno zlo". (Vidi opet, onaj broj devet gore.)

Nadalje, prikrivanje čovjekovih prošlih hereza za koje se očito nije pokajao čini vas suučesnikom u tom grijehu, ako ga namjerno ignorirate. Čini se da je Trad. Inc. zaboravio svoju famoznu rečenicu koju su rado naglašavali prije deset godina: Ne protiviti se zabludi znači odobravati je; a ne braniti istinu znači potiskivati ​​ je. - Papa Feliks III., peto stoljeće. I ne, ne možete biti „šizmatik“ zbog neuspjeha u ujedinjavanju s heretikom. To bi bilo protivno svakoj dogmatskoj definiciji Katoličke crkve tijekom 2000 godina, uključujući Bibliju, uključujući Mt 16.

Braniti čak i onog heretika koji ponekad kaže nekoliko ortodoksnih stvari također uzrokuje brodolom vaše savjesti (usp. 1 Tim 1,19), čak i ako se to čini pod izlikom „ljubavi“ ili „poslušnosti“, ili „davanjem koristi zbog sumnje“ ili čak cjepidlačenjem između materijalnog heretika i formalnog heretika. Po vašem munjevitom partikularnom sudu, nećete imati vremena braniti se pod takvim „nijansama“ (omiljena riječ današnjih jeftinih online teologa).

Sve ovo kada zbrojimo dobijemo ovo: Šutnja pred herezom kada imate javni forum može uništiti cijeli aspekt nadnaravne vjere u vašoj duši. Vjerojatno nije prekasno da izvadite nož iz oka svoje duše, ali toplo vam preporučujem da poslušate posljednji podcast Oca Isaak Mary Relyea (Vojnici Bezgrešne) i posljednji podcast Ann Barnhardt što je prije moguće. (Također, poslušajte tamo Stevea Bannon od otprilike 3:00 do 5:00 minute. Svojim visokorangiranim obavještajnim podacima, kirurški je precizno predvidio nedavnu pljačku još u travnju 2025., što znači da je Kristovo obećanje u Mt 16 još uvijek o zaštiti izvana - a ne iznutra – nepoštenih dogovaranja, pljački i podvala.)

Žao mi je što zvučim alarmistički, ali trenutna svojeglava-sljepoća u konzervativnom katoličkom svijetu jasno nagovještava naša pred-apokaliptična vremena: Jer lažni kristi i lažni proroci ustat će i činiti velika znamenja i čudesa, da zavedu, ako je moguće, čak i izabrane. (Mt 24:25). (Surgent enim pseudochristi et pseudoprophetae, et dabunt signa magna et prodigia, ita ut in errorem inducantur—si fieri potest—etiam electi.)

Može li jedan od tih „velikih znakova“ konačnog antikrista biti to što ujedinjuje sve kršćane - Istok i Zapad - pod blagom univerzalističkom zastavom? Da, vjerojatno će to biti upravo takvo „čudo…“ čak i prema Solovjevu preobraćenju oko 1900. godine. Dakle, prijatelji moji, budite izuzetno oprezni (ali ne paranoični).

O. David Nix

Source: https://www.padreperegrino.org/2025/05/damage/